Početna Blog Darijin blog: Idemo si na živce

Darijin blog: Idemo si na živce

117
0

Svaka im čast i veliko im hvala na svemu, ali idu mi na živce Nijemci sa svojim upozoravanjima i poučavanjima nas, jelte, o kulturi, pravilima, načinu života itd… Ma sve pet, poštuj njihovu discipliniranost, red i rad, sve po zakonu i te stvari, sve stoji, ali daj me nemoj s nekim sitnicama i nebitnostima tlačit.

Prelazim neki dan odvojak ceste, znači dva metra širine, i jer sam baš ono žurila na poso, auta nigdje, prelazim preko crvenog, i njih dvojica srednjovječnih muškaraca stoje s druge strane tog odvojka i ovaj meni pokazuje prstom na semafor. E, meni dođe da im kažem onu riječ što počinje s odj… i ti i semafor i crveno. Šta te briga brate za mene. Vidiš da žurim, a i da ne žurim, sjaši. E, to me baš raspizdi, jer sad on mene kao upozorava, sad će on mene naučit i pokazat mi kako se treba čekat zeleno na semaforu. I to je baš ono njihovo tipično… Ja sad ne znam jesu li oni svjesni koliko je to iritantno, i jesu li svjesni da time sebe prikazuju kao umišljene i u smislu „Mi sve znamo, mi ćemo ti reći, pokazati, naučiti te kako se treba ponašati, jer mi  smo najbolji.“ (Ti si mali mrav i ne znaš kud ideš. Ja sam vrana i ja ću ti reći kud ideš, hehe – poznavaoci Željka Pervana i Zločeste djece će skužit). Ipak, mislim da imaju određenu dozu baš te samosvijesti i da zaista misle o sebi kao o onima koji su malo iznad „nas“ i to sve sa svojom beskrajnom ljubaznošću, koja u takvim trenucima strašno iritira. Nije ni čudo da im je onaj idiot uspio prodat foru o čistoj arijevskoj rasi.

 

Prije cca. godinu dana sam bila u Lidlu na autobusnom kolodvoru, gužva, vani pada kiša pa još vučem kišobran, došle na red cimerica i ja i on (blagajnik, Nijemac je) meni govori kako trebam sad već praznu košaru, onu na točkiće,  gurnut naprijed, ja sad kontam gdje, pa neću si ju pod noge stavit pa preskakat… tek se on ustaje i meni k’o malom djetetu pokazuje kako to trebam izvest, dvaput je ponovio… Tlak mi skočio na tisuću, i ja naglas: „Daj stari, šta me jebeš!“ Cimerica se smije, on nije razumio, ali je skonto  vrlo dobro šta sam mislila. Htio me posramit pa se on posramio i začepio.

Onda me u tramvaju dok sam pričala na mobitel, i to ne preglasno, jedna gospođa vrlo ljubazno zamolila dali mogu tiše pričat. Ja luda jer joj ne znam odgovorit kako bih željela, pa sam rekla nešto poput: „Ovo je javni prijevoz.“ Pa mislim si daj me nemoj. Kad se neki tamo s Istoka deru i urliču po tramvajima, onda nemaš muda, a meni sereš. Valjda im smetamo već, previše nas je došlo odjednom pa se ni oni nisu imali priliku navići na nas. Ali šta im mi možemo, nek trpe.

Kad sam bila kod prijateljice u zapadnoj Njemačkoj, išlo nas četvero na neki kao izlet u Nizozemsku na Sjeverno more, put traje 3 sata i bus pun penzića, a vozač, ni manje ni više – Miro iz Bosne. Mi sretni, njemu isto drago, i sad za vrijeme jednog stajanja došao on do nas u zadnji kraj busa i mi pričamo, naravno na našem, i eto ti vraga, neka je baba nešto prigovorila. On se okrenuo, objasnio svima u busu da je susreo svoje ljude iz bivše Jugoslavije i uz onu podjeb-šalu rekao: „Ma gdje bi vi bili bez nas Jugoslavena“. Ostatak busa se smijao, doduše malo kiselo, a baba se zacrvenila. E i neka je.

I tako, malo-malo doživljavam, ne samo ja, već i moji prijatelji, takve nekakve situacije. Daj nas pustite na miru. Ako mogu vaši veliki frendovi (velike nacije) pričati na svom jeziku, i to vam je ok jer njih doživljavate kao turiste, što najčešće i jesu, e pa onda možemo i mi, koje trebate i koji vas u velikom broju bedinamo prije nego otegnete papke.

Zato mi se čini da nas Balkance i ne poštuju baš toliko koliko govore. Amerikanci, Englezi, Francuzi, e oni su im špica, jer jelte, oni su si svoji, veliki šefovi. Talijani im nisu toliko cool poput ovih prethodno navedenih, ali su ima ipak jako simpatični i sviđa im se ta njihova srčanost i jezik i pogotovo kad pričaju Njemački s talijanskim naglaskom, e to im je tek super. Za Ruse ne znam, hehe.

Imam osjećaj da im mi idemo na živce. Mi im se suprotstavljamo, ponekad i rugamo, mislimo da nisu baš previše pametni (jer naše obrazovanje je toliko opširno da smo mi ti koji smo „najpametniji“, ali to je jedna druga tema o toj našoj vrsti samodopadnosti) i da nemaju smisla za humor, i vjerojatno im to tu i tamo damo do znanja nekakvim svojim govorom tijela, poput okretanja očima, naprimjer. I smeta im što ih ne slušamo tj. nismo poslušni, što se ne držimo baš uvijek pravila i što znamo biti nepristojni i bezobrazni. Puno psujemo i ne libimo se pokazati emocije, od onih divnih i toplih pa do srdžbe i bijesa, i živčani smo, mi stvarno zaista jesmo jako živčan narod, a i neka smo.

Da zaključim: Mislim da nas generalno u biti vole, od svih onih koji im dolaze radit, ipak smo im mi prihvatljivi jer smo Europljani i imamo taj europsko-kršćanski mentalitet, i naravno da nisu svi isti, ovo su neki izdvojeni slučajevi, ali mi smo ranjivi jer smo sjetni i muči nas nostalgija i nedostaje nam dom i sve što ide s tim u paketu, i onda smo prkosni i ne treba nam puno da planemo. A planemo jer smo živčani, i šta da radimo. Jebi nas, takvi smo.

O njihovim pozitivnim stranama, nekom drugom prilikom.

 

Pusa, živili!

Ostavi odgovor

Unesite komentar
Molimo unesite ovdje svoje ime